Terenska građa iz Dalmacije - Sratok ( Bogdanovići ), Kozice, Tisno, Zelovo

IEF CD 840 Popisnu listu izradili: Maja Milošević, Hrvoje Beban Sratok 1. RAZGOVOR VODI: Ivo Belamarić, KAZIVA»: Ante Duka (*nastavak razgovora sa snimke 39. sa IEF CD 839)) … a vi ne znate šta je oka, a to je manje od kile. Osam dana kopaj i kad bi doša tamo niki ovi naši šta su se mećali da su zeru bogatiji i da su imali tada više zemlje, koji su više imali, onda mi sirotinja dođi kod njih i kopaj. Šta 'stvariti za ručak - pure, al nikad malo bilo, samo začini ono zeru, znate. I dragi moj, lipi, za podne, skuvaj opet nešto ovako na lagano, za uvečer varivo. To Van je… metnemo pšenicu i kukuruz. Unda nije bilo fažola i slanoga graha. I onda, nema, sama čorba… I tako se to živilo, a danas se živi dobro. Danas živi svak dobro, samo ko je zdrav i mlad može nać posla di oće, a onda nije to tako bilo, bogami. Ja sam sto puta otišo u Kaštele pješke, s motikom priko ramena da ću nać kopanje. I dođem ja u jedne udovice Marjanovića kopat i kopa ja, zabolilo mene. Iđen ja kući i ona mi ni jednu nadnicu nije platila. A ja njoj odnesen sapun. Ukra joj sapun. Za ono što mi nije dala nadnicu. Ja doša kući, mene zabolilo. Kažen “pokara me Bog”. Uzmen ja sapun i nazad š njin u Kaštela opet. I bacin sapun kroz prozor. U vezi starini iz Sratoka… Jel bi mi mogli opisat kakav običaj koji je kod vas bio ovako u selu? Uvik su bili običaji u vezi ženidbe, udaje. Išlo se prije po silin, dođi tako na silo. Ja san iša gore u Lećevicu. Tu su bile staje di su čobani čuvali ovce. Mi onda digni se, nas pet šest. Išli na staje. Dođi uveče na silo, bilo tu drva koliko oš, vatra se loži. Unda bi digod dobili pića, napije se, pivaj tamo sa curon. Povali ovako curicu na krevet, na odar i malo je poškaklji. I tako smo mi to sve prolazili onda. A iša san svakud. Iša san od Šibenika pa do Dicma. U svakon san selu bia na silu. Skupilo bi nas se po trideset-četrdeset, ali unda nije bia svak ima novaca. A ja san ima uvik jer sam šverco kartine, kremenja i ovako šta ja znam. Ne more mi niko ništa. Došli smo mi gori na silo kod jedne Marije Strižakove. Onda ja da ću se š njom ženit. Nisam u glavi mislija, mislila ona eto. I bili smo mi odovoda iz Zagore tri. A ono su sve od gor, od Sinja, od Cetine, pitaj Boga oklen su došli, i pravoslavci. Stalo se pripijat, moj brate, a okrenija snig, vijovica, a ne moš vanka izać. Oni to sve pripivaju, ko će meni pripivat. Ja sam bija i pjevač. Ima pjesama koje sam spjevava u partizane. Vidi ja šta je na stvari, ja govori “Božo, ima li digod kezme prodati?”. Kaže: “Ima u mene”. “Kolko piza?” “12 kili” “Kolko za nju tražiš?” “200 dinara”. Ja se mašin u žep, evo 300 dinara, kolji kezme i peci. »im je došlo kezme na vatru tamo, sve se zaklonilo u osin. Sve se uzmaklo kad nema niko dinara. Tu smo nas tri bili odovoda, pojili - nismo pojili, izili smo koliko smo mogli - ja govorin Mari: “Ne smiš nikome dat”. Ošli oni ujutru ća, kad ja iden u Kaštela na kopanje, vraćan se ja iz Kaštela, kaže meni Anđa: “Bili ste u Stežaka na silu. Kažu da si peka kezme. Kažu naši da im je davala Mara”. Nađen ja Maru kod ovaca. “Mare, jesan ja tebi reka da ne smiš nikom davit meso, da idete same?”. A ona govori: “Pa eto nisan.” “Kako nisi, kad su se falili oni kojima si davala?”. Malo je ošinem, znate i tako se rastavimo i svak sebi. A Vi ste diplač? Znam i zadiplit. Na silima se dosta diplilo? Diplilo se uvik. Diple, gusle. Tose svagdin po silin. Pripivanje… Sve je to bilo. Ja san čua da su se diplači najbolje gledali na tim silima? E, pa naravska stvar. Nekada je u selu bilo više ljudi. Nas je bilo devetsto trideset pete u selu iljadu i četrdeset. A danas nas nema priko šest stotina. A di su se ovako obično momci i cure upoznavali? A kod crkve najviše. Na dernecima. Kažite mi jedan tipičan dernek iz Sratoka. A šta ću Van ja to kazat. Kod nas ti je Sveta Ana dernek, na 26.7. Tu bi došlo momaka i djevojaka iz deset sela, petnaest sela, tu se skupe svi. I onda ko se kome svidi, razumite. I unda bi on nju pita kad će doć sidit kod ovaca. Ona mu kaže, onda on tamo dođi kod nje, ako se uzmu, uzmu se. Onda on dođe u kuću kod njezinih. Dovede oca, brata ili prijatelja, koga bilo. I kaže “Ja bi oženio vašu ćerku”. Oni ako su za to, obećaju se, daruju, košulju, čarape, terake. Oni ujutro iđu pucajuć, dinamitom, pištoljem, kuburama. A bilo je to da su čuvali divojku, nisu je dali? Ako nisu bili zadovoljni, onda ne daju. A ja znam slučajeva da je neko došo i ukrao divojku. Je, i toga se događalo. Evo, kod nas se baš dogodilo. Ima o njoj jedna pismica. Kod nas je Rogulj Petar pokojnog Jakova bia da će uzest Mate Matozanova ćer. I ona je bila zadovoljna, i on njoj poruči. I ona je bila kod ovaca i oni dođu po nju. I oni su je doveli u kuću i dođe njezin otac i odnija je iz kuće. Odnija je iz kuće, ona se posli udala za drugog. To je bilo više slučajeva, al je ovaj ovako zapisan? E. A bilo je tako dosta slučajeva koji bi otimali. Bilo bi koji su djevojku silom uzimali, razumite. Divojka mu nije voljna i onda dočeka pet-šest ljudi s puškom na putu, u gaju. Bio je ovaj jedan naš, Bušić odozgar, i oni su nju dočekali i on je donio na sebe i ona se krila i nikad nije rekla da je on njezin muž. Šta su onda roditelji divojke, braća…? A šta će oni… Šta će ona, oće se tuć? Ako se tuku, onda naprave zlo i na jednu stranu i na drugu. A ono kad je bilo na derneku, starom derneku, pa kad je momak zagledao curu, je li još koji momak drugi zagledao curu? Jel bilo razbijenih glava? Je se i tuklo. Bogati i kako. Kamenjen, štapin, svačin. Dakako, tuklo se. Jeste bili sad u zadnje vrijeme na nekom deneku? Šta mislite, kakav je bia ovaj, a kakav onaj dernek? Mala je to razlika, razumite. I danas se kod nas okupe na derneku momci i djevojke. Ista je stvar. Samo ipak s jednim novim idejama? Sad po dernecin se malo prodaje vino, unda nisu momci napiti, a prije bi se ono napili. Unda kad bi se napija, ošini jedan drugoga. Kad je dernek, jel dolaze iz drugih sela? Dolaze. Po dvadeset, trideset, pedeset kilometara. Danas kad imadu auta dolaze iz Splita. Mi pečemo uvik kezme, janje. Lako je nać prijatelja za pojist i popit. Kozice 2. RAZGOVOR VODI: Ivo Belamarić, KAZIVA»ICA: Anka Vidaković Vi kao rođena u Kozici i živite i radite. Ostali ste ustvari vjerna svom mjestu i terenu. Kažite mi neke značajke ovog sela, o postanku, razvitku, neke ovako arhaične značajke ako ih ima. Kozica se smistila između dva brda - Biokova i Mihovila, zaleđe Makarske. Prije rata je imala hiljadu trista-hiljadu četristo stanovnika. Bilo je pet trgovina, dvije mesnice, čitaonicu, dvije škole, međutim, u toku rata je to sve uništeno. Ljudi su se većinom bavili zemljoradnjom, stočarstvom, nisu mogli od toga da žive, odlazili su van svog mjesta, u Novu Zelandu, u Australiju, išli su trbuhom za kruhom. Kad je došao rat, odma, u početku su neprijatelji došli tu, porušili su, kuće zapalili, ljude ubijali. Naročito je to bilo '42., kad su četnici došli tu. Za jedan dan su zaklali 99 ljudi, naših starijih, djece, žena, a jedan je dio ljudi otišo u Narodno oslobodilačku borbu. Dosta je njih tamo ostavilo svoje živote širom čitave zemlje, a jedan veliki broj na samoj Sutjesci. Da je to stvarno tako bilo, vidi se po našemu spomeniku koji je smješten tu na sredini sela. To dokazuje da ih je dosta dalo svoje živote za svoju otadžbinu. Teren sela je prilično prostan, koliko je raštrkan? Raštrkan je dosta. Negdje ima dvadeset sedam zaselaka, a širina, šta se tiče kilometraže, osam kilometara možda po širini. To je njen teren, širinski. Da li je selo bilo nekako jedinstveno u pogledu življenja ljudi. Jel imalo neke običaje? Jel se sjećate nekih momenata od toga? Selo je raštrkano, al je jedinstveno. Bilo u kojim akcijama za vrijeme rata i poslije. U obnovi sela bili su jedinstveni, u provođenju struje, vode, izgradnji škole. Školu su gradili samodoprinosom. Onda dom su izgradili, spomenik, uz pomoć Društvene zajednice, ali su dali… Dosta su ljudi u tome dali. Onda su izgradili dosta i seoskih puteva, povezivanje Begovića, kroz selo. Sigurno jedno 30-40 kilometara puta seoskog smo izgradili, jedan drugom pomogli jer sigurno sam zaseok ne bi mogao kad mu čitavo selo ne bi pomoglo. I danas se razvlači žica da se dovede struja u Begoviće i Vranješe. I to svi zajedno rade. U vezi obiaja, šta sam Vam prije napomenuo… Vi kad ste bili mali, što ste Vi konkretno radili onda? Ovde sam bila do četiri razreda. S majkom išla sam u pašu, radial one seoske poslova, poslije četvrtog razreda sam otišla u školu u Split, gdje sam bila sedam godina. Spomenuli ste da ste išli s majkom u pašu. Ja sam se iznenadio da danas nema žena ovdje da pjevaju. Jeste onda nešto pjevali, jeste imali neke svoje napjeve? Pa jest, pjevalo se u vrijeme kad bi bila žetva, onda braje grma, trave. Djevojke bi pjevale seoske pjesme Jeste pjevali neke vaše napjeve, jeste imali nešto svoga? Sigurno se sjećate te poezije koja se sama rađa od tih narodnih pjesnika, neznanih ljudi iz sela, iz mase…? Obično bi to žene određenom prilikom sami sastavljali pjesme i pjevali kad bi se želo žito ili trava i tako. Normalno, to se čuje jedan od drugoga i to bi se prenašalo. Onda se pjevalo, sad se ne pjeva. Zašto? Pjevala se ganga. Danas su te žene, malo ima ih ovih starijih, a ove mlađe više se bave zabavnom pjesmom. A nema toliko ni svijeta. Vi ste prosvjetni radnik i djelujete u ovoj sredini. Jeste se ikad zamislili zbog čega mladi ljudi, ova omladina nije prigrlila to folklorno glazbeno blago i nastavila tim putem? »uje se to i danas, samo mnogo manje. Ponekad se to čuje u omladini. Više to stariji. Mladi vole zabavno, ploče, gramofoni… Njih to zanima više. Prisjetite se što Vam je bilo karakteristično iz vaših mladih dana, kad ste išli u osnovnu školu. Šta Vam je bilo u folklornom pogledu karakteristično? Imali smo zabave, priredbe u školi i tu se pjevalo pjesme iz revolucije zato što sam ja bila dijete iza rata, išla u prvi razred. Revolucionarne pjesme koje su nastajale tu u našem mjestu ili ako čujemo od nekog narodnog pjevača, iz knjige i tako. To smo nastavili i poslije. Ja sam opet došla '56., odnosno '57. u Kozicu, jer je bilo dosta omladine. Svaki praznik je bila priredba, svečanost, gdje smo spremali priredbe, svečanosti i tako. Ne smatrate da je to folirano što se nije pjevala čista folklorna, što se nisu omasovili, mladi ljudi približili da bi se ganga i ostali da su se gajili nego izgleda da je iz dana u dan to nestajalo. Ja mislim da je. Ali ja mislim da je to najviše u ovom mjestu zato što ljudi odlaze pa se manje tu okupljaju jer su morali napuštat svoj kraj. Oni odrasli su otišli. U samom mjestu nema tako puno omladine koja bi se okupljala i zadržala te tradicije. Ne znam jel pokušavate nešto u tom selu jer općenito je velika akcija na tom amaterizmu. U svim malim mjestima, selima niču ta društva. U selima niču folklorne skupine. Nekako se to glazbeno folklorno blago jako sređuje, istražuje. Da li se nešto takvo pokušalo i ovdje u Kozici? Nije se pokušalo. I ja mislim da je to jedna velika greška i da bi se to trebalo raditi jer je to preporuka po školama, a vjerujem i omladinskim organizacijama, da se sakupljaju pjesme koje su nastajale ili u toku rata i u samom mjestu, kako bi to sačuvalo tradiciju samog mjesta. Smatrate li da ima uvjeta za to? Uz jedan mali trud, vjerujem da bi se to i moglo napraviti. I škole, i mjesne zajednice, i omladine. Prvenstveno bi trebalo od starih ljudi sve čuti, odnosno zapisati, da oni kažu, onda bi djecu u osnovnoj školi trebalo u tome podučavat, da oni to prihvate, onda bi se to na daljnja pokoljenja moglo produžit. Mislim da bi trebao bit neko da je zadužen da prikuplja to, da piše i onda da se to prenese na djecu u školi i na omladinu uopće u mjestu tako da bi se to sačuvalo dalje i prenosilo. Znači da ćete Vi u tom pogledu nešto pokušat? Ja vjerujem da hoću. Tisno Arhaički pučki zvuci sa tišnjanske rudine 3. muško klapsko pjevanje uz pratnju gitare Lipo li je Na otoku Braću Nigdi lipše nije (?) Toplo sunce grije 4. dio iz izvedbe ženske pjevačke skupine; dvoglasno pjevanje; završetak u unisonom Zapivala Dalmacija slavna Sa obale plavoga Jadrana Kad zapiva daleko se čuje Pivajući sva nam zvona bruje Piši meni, moje milo janje Kako tamo ti prolaziš dane Kako ti je u tuđoj krajini Steže li te srce domovini U Tisnomu velika rudina U njim ima i ulja i vina Momak ima divojaka dosta Što šetaju od vrata do mosta. 5. Bodulski glazbeni motivi živopisnog i pitomog otoka Murtera sačuvali su svoju autentičnog poetskog narodnog izraza. Iz njihovih jednostavnih napjeva osjeti se jednostavnost i pristupačnost u svakom pogledu, kolorit svojevrsnog jezika, u stvari, dijalekta koji se u svom pravom i čistom izrazu prenaša s pokoljenja na pokoljenje. 6. ženska pjevačka skupina; zapjev pjeva prvi glas; završetak u unisonom Rođena sam u Tisnomu selu Na otoku ja živim Murteru Misto moje na otoku biva U njemu ću biti dok sam živa Tisno moje ti si u Crkva mala stoli na visini To je crkva Gospe Karavaja Slavimo je dvadestšestog maja Kad ja umrem nek me zakopaju Baš u ovom divnom zavičaju Počivati bit će meni milo Baš pod ovim divnim zelenilom 7. RAZGOVOR VODI: Ivo Belamarić, KAZIVA»ICA: Anka Šoda Otkad ste se Vi priklonili ovom pjevanju? Od samog početka. Najprije smo počeli s folklorom. Kad ste se sastajali, prilikom čega? Jeste pjevale uz rad ili bi se našli i zapjevali sami za sebe? Je, sami za sebe. Znali smo nediljom šetat po rivi, po selu. Onda bi neko zapjeva ko je volio pjevati.. Pa se igralo i kolo prije. Mene nikad nisu pustili u kolo pa sam želila da narestem pa da me pustu da igram kolo. Za razliku od žena, muški imaju svoju zabavu u konobe, na karte, pisma... Što se vi radili? Mi bi se sastale u nekoj kući pa bi zapjevale. Ili na ulici se znalo prije sjedit više nego sad. Prele bi, vunu bi češljale i usput bi pjevale. Još starije od mene išle bi u polje, čuvale bi konje pa bi tamo se zabavljale, pivale, igrale i to je bila jedina razonoda. 8. ženska pjevačka skupina; dvoglasno pjevanje; prva članica započinje, druga je slijedi u paralelnim tercama te završavaju unisono. Tisno misto, moj divni uzore, U tebi su sve radosti moje Tisno misto u dva, u tri reda Izdaleka ko gradić izgleda 9. nastavak razgovora s Ankom Šoda Da li u Tisnom postoji neki običajni momenat, neka fešta gdje su se ljudi sastajali? U prijeratnom vremenu je folklorna tradicija bila više izražena jer ljudi nisu imali toliko toga ko sada. Kako je to bilo u Tijesnome? Prije je to bilo sasvim drukčije. Ljudi bi se tamo sastajali oko kola nedjeljom. Igrali bi kolo, oko kola pjevali. Traulin se zva neko kolo , onda bi okolo pjevali, a neka četvorica bi igrali na ledini ispred škole. 10. ženska pjeva_ka skupina; dvoglasno pjevanje; prva članica započinje, druge je slijede u paralelnim tercama te završavaju unisono Zvoni zvono pokraj moga stana Pa me budi iz tvrdoga sanja Zvono zvoni, moram se ustati Doć će dragi dobro jutro zvati Ružo moja rumenoga cvita Uvik si mi ti bila skrovita Samo ti si za ovu ljubav znala Kad sam s tobom draga darivala Moj dragane, grano od ružice Razveseli moje tužno srce Da mi ne bi puno tugovalo Mladost ne bi spočivalo 11. Starija tradicija u Tijesnom prisutna je uvijek u prilikama suvremenog života i događaja. U tom lijepom mjestancu se u današnjem vremenu prezentira narodna tradicija, obredi i običaji. Prezentira se posebna vrsta napjeva bodulskog pjevanja. Ljepota i živost tišnjanske narodne tradicije dolazi do izražaja osobito onda kada se slušaju stari tišnjanski napjevi 12. mješovita pjevačka skupina; pjeva se višeglasno, s unisonim završecima Kolo igra kraj Svetoga Roka Svaka cura kraj svojega momka Ja se vatam kraj svoje jubavi Ja se vatam a on me ostavi . Kolo igra, kosa mi se vije A u kolu dragi mi se smije Vanka kola svekrva me gleda Šta me gledaš kad mi sina ne daš 13. Motivi koji su se uklopili u tišnjanskim pjesmama životno su prekaljeni stoljećima u narodu. Slušajući te pjesme, odmah se osjeti životna povezanost naroda otoka Murtera. U Tisnu se šale prave na svoj račun. 14. kazivač prepričava šaljive događaje pjevača Tisnog tijekom jedne večere 15. muška pjevačka skupina; napjev započinje II. tenor, nakon čega mu se ostali glasovi pridružuju, te završavaju unisono. Curuj curo dok si kod matere, Ali nećeš kad dojdeš kod mene Kod majke si bila i rumena A kod mene modra i zelena U Tijesnomu je cura za mene Ta je lipša od ruže rumene U nju sam se zaljubio jako Ali drugu ne volim nikako 16. Za tišnjansku pjesmu može se reći da je u toku vremena doživjela poneku promjenu. Pjesme su pretežno ljubavnog i rodoljubnog karaktera. Za tišnjanske ljude te su pjesme simbol njihova života. Svaki događaj slave popraćen je prigodnim popijevakama. Posebno su interesantne obredne pjesme. 17. RAZGOVOR VODI: Ivo Belamarić, KAZIVAčICA: Ajka Fantov Ja znam da mladi danas više vole zabavnu nego narodnu glazbu. Malo ih se opredjeljuje za naše folklorne stare običaje. Ja sam od malena jako volila pjevanje. Moja sestra je pjevala uvijek i ja sam s njom vježbala. Smatram da mogu pjevati dobro, ali imam tremu. To me sprječava da dam najviše od sebe, al ja nastojim ipak. Kad dođem u neko mjesto sam vrlo zadovoljan kad čujem onaj čisti, izvorni način. Kakav je taj vaš na_čn pjevanja? Jeste čuli nešto drugo u nekim drugim djelovima Dalmacije? Meni lično se sviđa ovo naše pjevanje. Sviđaju mi se i druge dalmatinske pjesme. Međutim, ja volim i narodne pjesme, naročito ove bosanske. Ja jednostavno volim pjevanje i društvo. 18. ženska pjevačka skupina; višeglasno pjevanje; prvi glas započinje, ostali glasovi je slijede te završavaju u unisono; ovaj napjev se po melodiji razlikuje od dosadašnjih koje sam čula s područja Tijesnog; svaki stih se ponavlja dva puta Divojka je ružu zalivala Zalivala, suze prolivala Roneć suze mlada govorila Teško me je glava zabolila A kako me neće zaboliti ? Ovakovu ljubav sprovoditi Ja sam mlada, skrovita i mila A ljubav je posve tajna bila 19. nastavak razgovora s Ankom Fantov U vezi ovih tekstova pjesama iz Tisna… Na nakoliko melodija se pjeva mnogo tih sadržaja teksta. Međutim, toliko je bogatstvo tog teksta da je izvanredno ako se čovjek udubi u to. Što Vi mislite o tom? Ja mislim da je to u redu jer ljudi prije nisu imali nekakve razonode, ni televizije, ni radija. Pjevalo se na vjenčanjima, u polju, u crkvi na ulici. Ljudi su se prije puno više sastajali. Sami su stvarali, izmišljali su te riječi. 20. ženska pjevačka skupina; dvoglasno pjevanje; prva članica započinje, druga je slijedi u paralelnim tercama te završavaju unisono. Tisno misto posule te drače Što me čini da mi srce plače Vazda brojim ure i minute Tisno misto kad ću dojti u te 21. Svako pjevanje Tišnjana podsijeća na ono vrime u Tijesnom kada se loše živjelo, al i kada je tradicija pučkih pjevača cvala i potpuno živjela u narodu. Nekada je Tijesno bilo pravo težačko mjesto i imalo je puno težačkih kola, šta oni zovu karovi. Nedjeljom bi na tiješnjanskom predjelu, zvanom Rat, vidjelo na svakom karu grupa ljudi sa karom. To je bila razonoda. 22. muška pjevačka skupina ; klapsko pjevanje; tenori imaju specifićnu boju glasa Prilipo je ovo naše naše misto Pokraj mora ugodno i čisto Kad divojka iđe robu prati od mica joj ruke se uvati. I lipe su ove naše vale U tim lade mi smo se kupale S jedne bande na drugu bi pošle Plivajući do kraja bi došle I lipa je ta naša rudina Od nedije di se kolo igra Momci, cure pivaju, balaju Oko kola matere gledaju Misto moje, najviše mi blago U njemu je sve šta mi je drago Da me u njem svaka bijeda vila Drugog mista ja ne bi otila. 23. fragment iz pjesme (vidi br. 4) Podaci iz odjave: urednik Ive Belamarić razgovarao je sa folklornim amaterima Tijesna: Ajkom Fantov, Franom Kalebom i Ankom Šoda; pjavali su: folklorne grupe KUD-a Hartić, skupina Tišnjanke, klapa pučkih pjevača Tisno i muška folklorna grupa; tonska realizacija: Mihaela Keriđija; spiker: Franjo Rabovski; urednik: Ivo Belamarić Zelovo 24. (gospođa govori dosta nerazgovijetno pa nisam sve uspjela pohvatati), RAZGOVOR VODI: Ivo Belamarić U vrime prolitnjih dana, u vrime kad bi se već ovce muzle, mi bi se skupile pa onda bi muzle ovce. Koja bi se ovca malo gore nemirila, tu ne bi mogle u'jtit, a jednu bi po pet puta i po dva, koja naleti. Kad dođi kući, mater kaže: “Kako ovo, u jednih ima ovaca mlika, a jednih nema?” “Janci bleju, gladni su vam janci.” A mi im ne bi tili kazat. Kad bi se mi sakrivali, neki bi se stari ljudi bili, i da ne bi vidili. Tako bi se i mi malo… Bilo bi nam teško, i zasramile bi se od starije čeljadi. Mi se ne bi bojale među se da ćemo kazat kući šta smo radile. A onda digodi siri. To je bilo lipo ovako… Uzmi maramicu pa onda procidi mliko na nju. Tako smo se posluživale. Ako bi ukrale materi sol i ljuto mliko, od toga bi sirile. Stavile bi to u neku kamenicu do ujutro. Kad bi došle ujutro, sami mravi… To smo tako proživili i onda sa velikim teretom, vukući… Neke igre bi postavile mi - kolo, sakrivaću. Onda drugi puta, kad budi zimska sezona, onda ne smiš ti puzat na svojoj 'aljini. Onda nađi nekog ko je malo luđi. Onda kad bi se janjile ovce, u vrime janjenja, ajmo must, pa ćemo varit… A onda nema sudi… Ne moš je frišku poist i onda nam je ža. Tako je vrime prolaz'lo. Stari ljudi, kako bi se sakupili na silu, ovako kod nekoga, susida, koji je stariji čov'k. Jedni nalože vatre, pa onda di je bolja vatra, tu se grijemo. Ko bi bolje ložia vatru, taj bi više ima sila. Onda priča se - oni šta je video, šta je čuo… Bili bi Domazet, pok. Marka, a on je bio i lugar, dobar majstor zidar i bio je remeta. (*kazivačica priča 1. priču vezanu uz Domazeta; radi se o pokušaju krađe; 2. priča govori o tome kad su Domazet i njegov brat Mate radili kuću) 25. žensko samačko pjevanje, na početku i na kraju potresanje glasom (treskanje) - putničko pjevanje - za razliku od pripovjednog melodija je otegnuta i obično završi s otegnutim slogom oj. Oj, Svilajo, moje brdo rodno(ej!) Oj, nisam bila u tevi odovna (oj!) Oj, otkad sam mlada divojka bila (oj!) Oj, Svilajo, sve zagorilo je (ej!) Oj, grlo moje, svaj te čuti želi Da se s mojon pismom razveseli 26. žensko samačko pjevanje, na početku i na kraju potresanje glasom (treskanje) - putničko pjevanje - za razliku od pripovjednog melodija je otegnuta i obično završi s otegnutim slogom oj. Ja pozdravljan stanicu Zagreba(oj!) Joj, što nam daju sve što nama treba (Oj….ej) Oj, i pozdravljam sve druge stanice I njihove telefonske žice (Oj….ej) Oj, kad se pisme u radiju vode Svako srce ima razonode (Oj….oj) Oj, kad radijo u kuću zapiva Oj, svakom srića, u njem se uživa (ej) Oj, razveseli velike i male Oj, ima pisme dosta tu i šale Oj, slušaoci, bi li sretni bili Emisije moje razumili (oj) 27. nastavak razgovora s kazivačicom Mi čobanice, kad smo prije bile, najprije smo žel'le da bi prele, ali pošto smo mi bili oskudni za dinarom, onda bi naši stari vol'li da provrtimo mi cigara. A mi bi ponile i jedno i drugo. Onda bi se rado majci poka'le kad dođemo kući da smo sve radile, a ne bi mogle stignut oprest vunu. Pa uzmi kamen dobar, pa zaveži vunu, baci u ponor da je vitar ne bi odnia. Uto mi kući doći, ali nema pređe. Pita mater: “Jesi'l sve uradila?” “Jesam.” Onda bi došle sretne u kuću kad bi donile tu srađenu radnju. A kad bi se desilo da ne bi mogle prevrtit cigara(?), slomi se da nismo oprele vune, Onda dođi, zavrti na dno i cigara kao da smo provrti'e, samo da ne viču na nas da nismo sredile. I onda bi nam još mater dala na to da se učimo. Perluke (????) vest i buzavce jer to bi se nosilo u dotu, kad bi se udavalo, za darove. I daje nam bićve da pletemo i čarape. Kad bi se naučila, onda bi plela i drugome i sebi. I tako bi one određivale. A ovi strain momci kad bi došli k nama od Potravlja do Ogorja, da vide kako izrađujemo cigare, cigaršpice. Mi bi se od toga sramili, niko ne radi nego mi. Sakri po škrapama torbe, a uzmemo naš ručni rad. Predii, pleti, šij ono šta bi mogle. Kad bi se došlo za ići kući, od njizi ne bi mogli uzest taj rad, a moramo ga donit kući. I tako mi nekoga pošalji ko ovako bude ili nejače ili starije… Oni bi se s nami zafrkavali. Kad bi se spuštali mi kućama našim, tuda bi mi stale. A ovi naši slušaoci koji su bili tu neka oni poznaju da je to sve ist'na. Kad bi došle na bunare na poji, onda bi gleda jesu tačno sve ovce, onda bi zapivali one pisme koje san spomenila prije. A kad ne bi, onda se jadikuj kako će kući, mislit kako će slagat da nisi 3. Al mora tako da uspije, da te neko malo žeže, smiri, potra… Da drugi put se paziš i da ne bi štetu napravi. Pekli bi kumpire u vrime jeseni i onda bi se zabav'li, a ovce bi se puštale u gajeve, a onda kod kuće dođi pa oteraj ovce. A mi onda ne smiš ni pogotovu doć. Po našu bi reklo “biži u 'ajduka”. Ali tako dođi neko pa nas obrani. Kad bi u kući bila baba il did, a ne da materi tuć. A u vrime momaka i cura, kad dođi do toga, do udaje. Isto smo se pazile da nismo smile ić u Svilaju jer se događalo u starijim vremenima da su oni odnili naše cure. Ipak su odveli moju tetu i ona je živ'la 6 nedilja sa svojim nevoljenim mužom koji je na silu otra. Vratit se ne smi kući jer se udat neće za nikoga, majka je ne smi doć tamo vidit, jer ako što reče ubiće je. A robe nije odnila kao čobanica. Majka moja uzme svoju robu i odnese joj. Kaže onome šta je otea: “Ona će te ubiti”. I mi smo se mlađe bojale, sad će i nas tako dogodit se. Ali to je bilo prije, kad su naše majke bile cure ili bake, a kad smo mi nije. A sad nema, di ćeš sad? Nać ćeš ga u gostioni. Sad možeš slobodno u Svilaju, ali nema ovaca više, pa ne triba slat. Sad bi moga na_ divlje svinje, kakvoga jazavca, ali ovaca, ko ima, taj _uva bli_e. Ima 10 godina, nisam ni ja u nju povir'la, a šta ću kad mogu bliže. Isto bi žel'la ona stara vrimena kad sam bila da nazad 20-30 godina da vidin položaj i pogledam to mi isto želja bije. Isto mene poteže želja, jer sam vukla puno drva, pa se bojim da se oped ne bi 'nako dogod'lo. Uvik navali mater na me drva. A kad bi doša ovi moj svekar koji mi je sada bija al je umra, on govori “Daj meni malo”. Mater me natovar'la i sad bi tio gotov'. I tako smo prolazili svilajski život. Mladi. Iđu u redu. Možda 100-150 ovce, 2-3 čobana. To bude 15,10,8 dana pa 1-2 dana. To je po malicu. Jedan ima najviše 15-16 ovaca. To je sve došlo na manjeg. Sad ne voli niko ovce, al draga je svakome za zaklat ovako janje i vako leć na štramac. Svak bi drage volje na vunu. Ali ne voli niko čuvat. Ne voli je niko. Da je volova, i ja se bojin volova da me ubode. A i krave da me ne bi nogon kad muzen. Ovca nije nikog ubila, a isto svak biži od nje. Jednom sam išla, nedavno, it 'Rvaca. Susretnem jednoga mladića, da sam bila cura i gore bi se pripala. Kosu pustija doli niz ramena, obrija bradu. Ja govorin “curuce polagano, pa će i baba s tobon”. Kad vidin ja da je muško! Kako bi ja tu nastradala da san bila mlađa. Sinko, ne bi te puštala na konak. I nažalost, još se nešta desilo. Pa i ženske se ošišaju na muško. Ako bi bia slučaj da je primiš na konak, al kako ćeš je primit, a tebi muž kod kuće. More odnit muža, pa kud ću onda? Sad se ne moš poznat, jedino vršit kontrolu da li je muško ili ženska. Sve se zaokren'lo. Al još ću vam kazat jednu. Stariji su ljudi nazad 35 godina. Par ljudi su nosili nošnju sa bilin krožetima ili sa frajašima, sa peškirima i malom kapom. Ovaj po jednu pletenicu spleti, ali su ženske nosile dvi.Ali, ja sam se tome čudila, kad sam bila na sajmu, kako je on uredio tu kosu, s čim je namaza. Kad on namaza maslon od mlika. Kad se ja primače bolje da vidin šta je, ajme Bože, biži na kilometer puta od njega. Lip vidit, al čut - biži ća od njega.Dobro kad je zima, ali liti, biži. Digod bi vidi ženske di su puštale kose, digod muške. Al kad bi vidi bradu, pa nek je duga kosa. Ali kad se obrije… Za mlade je zlo, za mene nije važno. Recite mi, šta je s no_njom? Nosu jedino u svatovin sada. Ali više ne nose to ovako. Sad se okren'lo, pa se baca i ova naša cetinska nošnja šta smo imali - krožete, jakete, suknje, travese. To se bilo nos'lo kad sam se ja udala. Stari su ljudi nosili te peškire i male kape, i krožete i pripašnjače, kubure… I nosili su nože, kresivo, kremen, velike lule, šarce, kamiše. To su stari ljudi nosili. I onda britva ili bili nož… Ko ima kakav novac, kesu od mijura, nakit… Onda bi neki mir'li slaninu… I tako su to ljudi se prolazili i onda doli suknene gaće, al more bit, neki su nosili predonji pa bi bilo lašnje, ladnije. Al jadan bia, strugalo… A ženske nisu nos'le gaća, nego drš se rukama za robu, kad bi vitar okrenia, da ne bi naopako. Pa da ostane gola, ku' će onda. Al nos'la dugu robu, pa se dosta to korist'lo. A opanci su bili obavezno. To mi je dodijalo. To me ubi. Mater metni na mene neke pričavl'ne, ali ko će to uvik kidat i obuvat. 28. najava: Prvog travnja ove godine, 1982., u Zelovu, svira na dvojnicama Josip Delaš. svirka na dvojnicama (Josip Delaš)